Želim da podelim moje iskustvo sa zaposlenjem, odnosno, pošto sam već 20 godina na birou, služba za zapošljavanje me je iskopala nekako iz svoje evidencije i pozvala na razgovor. E sad, istine i laži su nešto što krasi naš mentalitet i momenat kada nismo sigurni da li je to nešto što nam se nudi istina ili laž odnosno zahteva više nivoa provere kako bi smo došli do istine.
U zavodu za zapošljavanje me je obradila službenica kako bih ja kao nezaposlen mogao da otvorim svoju firmu, da budem sav svoj gazda pošto se bavim PHP programiranjem. Redovno se javljam i produžavam na 3 meseca radnju knjižicu da bih sada otišao na dvodnevni kurs koji organizuje ova služba. Zapravo, reč je o tome da republika Srbija i Grad Beograd organizuju obuku za nezaposlena lica kako bi se isti uputili u prelepe mogućnosti otvaranja sopstvenog biznisa.
Za početak, država izdvaja 200.000 dinara za godinu dana, pri čemu se mora najpre odslušati predavanje i steći uverenje da smo postali školovani preduzetnici. Uslov da se uzme tih 200.000 dinara je da imamo to uverenje a zatim da otvorimo firmu ili zanatsku radnju/ortačko društvo, sve po zakonu, da iste držimo minimum godinu dana i da državi uredno plaćamo porez kao i nama penzijsko i socijalno osiguranje.
Već kroz sat vremena slušanja predavnja, shvatio sam da nema hleba i da te pare nisu uopšte naivne. Pre svega, trebaju mi dva žiranta da potpišem ugovor sa službom. Novac je tu i samo ga treba uzeti. Malo sutra.
Mora se imati mnogo dobar biznis plan, pa kada ga napravimo, da damo ideju tamo nekima, njima koji sede i ocenjuju čiji je biznis plan najbolji, onda će oni ili da nam odobre pare ili da nas odbiju.
Na predavanju sam čuo mnogo nebuloza. Počev od mesta odnosno opštine u kojima se otvara firma. Ako svoju radnju ili preduzeće želite da otvorite u Beogradu, imate 0 bodova jer je Beograd opština sa najvećom prosečnom mesečnom zaradom.
U okviru pokretanja biznisa, ocena se dobija i na godine, jer će neko mlađi recimo sa 29 godina imati prednost u odnosu na mene koji imam 41 godinu. Takođe se ocenjuje i kapital, ulaganje u vidu inventara, sredstava za rad, poslovnog prostora ... itd.
Obzirom da stvari stoje ovako, bilo da se porez plaća paušalno ili prema ostvarenom prihodu, brzo sam sračunao da mi je za godinu dana poslovanja potrebno oko 400.000 dinara, dakle da platim socijalno i pio osiguranje, porez državi i da sebi uplatim minimalac od nekih 24.000 din.
To bi značilo da mi je država pomogla sa 50% da me navuče na tanak led, da začas u nekom narednom glasanju promeni pravila igre i da ja budem rob - privatnik.
Mislim da to što se radi i kako se radi ne pije vodu i da samo neko ko baš nema ni grama mozga može da uzme nepovoljan kredit kako bi zadovoljio svoj hir da bude sam svoj gazda.
Ima mnogo načina da se izbegde čast koju nudi širokogrudno ova napaćena država i da se na realnim osnovama podigne firma ili SZR, DOO, bilo šta bez obaveza da se pravdamo državi kad nemamo prometa i prihoda pa da nas oni kažnjavaju već treba da nas sažaljevaju pošto smo mi poslušni i vredni i imamo sertifikat da smo školovani preduzetnici ...
Neka nam je Bog u pomoć sa ovakvim zakonima i propisima.
