Work and travel iskustvo - Nemačka
Work andTravel - putuj i radi ... zvuči veoma zanimljivo. Sa svojih 47 godina, putovao sam i radio u nekoliko zemalja i to: Italija, Francuska i Nemačka. Nakon svega sam odlučio da ukratko sednem i uz večernju filter kaficu napišem svoje iskustvo. Ukratko ću ispričati svoj životni put pa možda mladima pomogne nešto ako planiraju da se otisnu brodom od svoje kuće. Povremeno pročitam i online izdanja novina kao što su Blic, ALO, Večernje novosti ... itd. Vidim pišu da sve više mladih talenata iz Srbije ide da radi i živi u Ameriku. Kad sam bio mlađi, Amerika me nije zanimala, uvek mi je bila predaleko za moj pojam. Sada više ne razmišljam tako.
Bavim se isključivo građevinom po sistemu "ključ u ruke". Zanat sam naučio pored dobrog majstora sa juga Srbije koji me je naučio kako se zarađuje novac za život. Mukotrpan je rad na građevini u Srbiji. Preduzimači ne cene rad, teraju radnike da rade i po 12 sati dnevno i prekovremeno za istu dnevnicu. Dnevnica je nekad bila dobra nekad ne. Kad sve saberem i oduzmem, posle 25 radnih dana, bolje da sam bio noćni čuvar na kalemegdanu. S druge strane, to je sezonski posao, nema stalno i po onom starom principu radi se od aprila do novembra. Do 1996 godine sam i nekako živeo normalno, a razlog tome je što nisam bio oženjen. Kada sam se oženio i rodilo se prvo dete, moj džep je ostao dubok ali prazan. Takođe, sva dalja dešavanja su me naterala da posao potražim van svog grad i van Srbije jer sa diplomom kožarske struke, građevinskog tehničara i grafičkog tehničara za mene posla nije bilo, iako sam se redovno prijavljivao na zavod-tržište rada. Nikada me niko nije pozvao do moje 35 - godine pa se više nisam ni prijavljivao jer nema svrhe gubiti vremena. Realno, najviše me je zanimala Nemačka. Imam rođake u Austriji i Švedskoj ali rođaci uglavnom ne pomažu ... samo odlažu.
Moj prvi posao van Srbije je bio u Italiji. Nekako sam skrpio para da izvadim vizu jer tada je vladao "šengen", te sam preko agencije u Beogradu napravio-kupio holandsku vizu i s njom otputovao u Italiju. To je bilo preskupo i rizik je svakako postojao. Nisam išao baš na slepo, već preko poznanika i preporuke. Prvi posao nisam birao. Ne znam jezik pa morao sam da budem blizu naših kako bi se snašao. Polako sam učio osnovne italijanske reči pa sam počeo da razumem šta mi gazda kaže. Inače, radio sam za Maura vrlo dobrog privatnika koji se bavi adaptacijom stanova u Vićenci i okolini. Plata mi je bila mesečno oko 3000 maraka, što je tada bilo 3 x skoro više nego u Srbiji. Smeštaj i hrana su jeftini ako radite i niste preterano probirljivi. Posle godinu i po dana, pošto nisam uspeo da sredim radne papire, možda naivno ili pogrešno vraćam se u Srbiju taman pred bombardovanje. Kasnije sam čuo da su neki koji su posle mene otišli uspeli da srede papire ali šta je tu je. Pošto sam prekoračio rok boravka, lupili su mi crveni pečat na pasošu tek u Mađarskoj. Kasnije sam izvadio novi pasoš i nije bilo problema.
Drugi posao sam našao u Francuskoj, blizu Pariza, takođe preko preporuke mog druga iz srednje škole. On se profesionalno bavi molerajem u Parizu i fino zarađuje jer je otišao odmah posle srednje škole tamo. U Francuskoj mi je, slobodno mogu reći bilo malo opuštenije, i više nisam imao taj osećaj da sam daleko od kuće ... dal ću se snaći. Radio sam krečenje, dekoracije, molerske radove svuda po gradu ... bilo je para. Nisam uspeo da naučim francuski jezik ali tamo i nije neophodan jer ima puno srba :). Plata je 2012 godine bila oko 5000 mesečno za moj posao. Plaća se satnina. Smeštaj je skup a sve ostalo je sasvim ok. Ako ništa drugo, barem sam video Pariz i slikao se pored Ajfelove kule. Radio sam dve godine i zbog porodice se vratio nazad u Srbiju.
Treći (trenutni) posao sam našao u Nemačkoj, tačnije u Bavarskoj. Otišao sam prvobitno preko firme koja je potraživala radnike preko oglasa na internetu, ne sećam se tačno na kom sajtu. Oglasi za posao u Nemačkoj mi nisu baš primamljivi bili jer znam par njih koji su ostali i bez para i jedva se vratili kući. Međutim, ja sam izgleda imao sreće. U pitanju je naš čovek koji vodi posao u građevinskoj firmi u Minhenu, po struci arhitekta. Posao nije lak, radi se 6 dana u nedelji. Ali ako uzmete u obzir da znate kada ste slobodni, da vam je sigurna plata (od 3000-5000 evra) u zavisnosti od posla kojim se bavite, onda vam ništa nije teško. Mora da se zna jedna bitna stvar: što više zarađujete veći porez dajete državi ! To odprilike znači da do oko 2000 evra vam ostaje skoro čisto što zaradite, dok onaj ko bruto prima 5000 evra, on državi vraća porez ok 40% pa mu ostane svega 3000 evra. Naravno i to je odlična plata i uz sve troškove ostane u džepu za normalan život. može da se prištedi. Imao sam ponudu da odem u Australiju, u zemlju kengura za duplo veću platu da radim ali to bi, osećam bio promašaj jer nisam ja za tamo. A, i onako ima mnogo indijaca koji već tamo rade i koće uskoro zavladati tim kontinentom.
Ima i ovde dobrih i loših ljudi, kao i svuda u svetu. Više nisam imao opciju da živim odvojeno od porodice. Iznajmio sam jednoiposoban stan, doveo ženu koja trenutno radi na održavanju domaćinstva. Nemački jezik mi je zanimljiv ali je težak. Upisao sam kurs, želim da naučim osnove, a pošto želim da se bavim i privatno svojim poslom, planiram da položim vozački ispit ovde i pokušam da sredim radne papire. Uz svo obećanje mog gazde da će mi pomoći oko toga ... mogu vam reći da mi je ovde super. Hrana je upola jeftinija nego u Srbiji, životni standard na nivou. Odlazimo na fudbalske utakmice, imamo puno prijatelja van grada, vikendom idemo na piknik ... itd. Živeti u uređenom sistemu znači biti psihički i fizički zdrav. Nema tih para koje bi mogle nadoknaditi svakodnevni stres od besparice i konstatni pritisak neizvesnosti - da li ću preživeti i do kada ? Još samo kada bih mogao da steknem penziju pa da se vratimo u Srbiju i dočekamo mirnu starost ...
Ako volite da radite, nije baš nebitno gde ste jer i od okruženja umnogome zavisi da li ćete uspeti !
